Vojnik.org — Национальное Возрождение России
Vojnik.org — Национальное Возрождение России


Хук Справа

Пиано-бар

Русская Демография

Русский Образ

R-RADIO.ORG - Правое радио

Русский Донбасс

[нет]

Руски Корпус у Југославији у Другом Светском Рату 1941-1945

После краjа Грађанског рата у Јужноj Русији, 1920 године 30 хиљада воjника Руске Воjске ђенерала Врангеља и 130 хиљада цивилних људи су емигрирали из Крима (Јужна Русија).

Најпре су допутовали у Турску. Тамо су становали две године. 1922 годину су се преселили у Бугарску, али већина белих Руса су се преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929 године — Краљевина Jугославиjа) је свиђала емигрантима, због тога шта југословенски краљ Александр Први Карађорђевић је био питомац Руског Пажеског Корпуса а српски Патриарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Ђенерал Врангељ jе рекао: «Само Краљевина С.Х.С. је пружила нам руку помоћи. Други савезни држави су признали власт црвених силеџиjив…». У Краљевину Јужних Словена су се превесели око 40 хиљада Руса. У овоj држави бели емигранти су стварали своjи друштвене и просветне организациjе: руску-српску мушку гимназиjу, два руских кадетских корпуса и т.д. Ђенерал Врангељ 1924 године је стварао «Руски Општи Воjскови Савез» (»РОВС»), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руски професора су предавали у свим Универзитетима државе. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи. Али односи између емиграната и србима нису били веома добри. Емигрантима је веома свиђао антикомунистичен став Немачке. А српски политичари су мислили да Немачка jе непријатељ Југославије. Антируски чланци су се поjавили у српској штампи после затварања уговора између Мале Антанте (Jугославиjа, Румуниjа, Чехословачка, Грчка) и СССР. Сељаци су не разумели разлику између црвенима и белима Русима. Српски комунисти су се користили ово неразумевање да поткопавају ауторитет Руса. Руски емигранти су учествовали у Грађанском рату у Шпанскоj (1936-1939). Ратовали су против шпанских црвених. Током немачке агресиjе према Jугославиjе (април 1941 године) пуно емиграната су били спремни да ратовају са немцима. После краjа априлског рата Jугославиjа jе била поделина између окупаторсних држава. На териториjи Хрватскоj, Босне и Херцеговине jе била стварена усташка Независна Држава Хрватска (НДХ) са Анте Павелићем (je био поглавник хрватске фашиста — усташа) на челу. Хрвати су почињали да убиjаjу Срба, Цигана и Jевреjина. Бугарска je окупирала Македониjу. Талиjа jе окупирала Далмациjу, Црну Гору и половину Словениje. Мађарска је ухватила савремену Воjводину. У Србиjи jе била стварена Влада са ђенералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора. Оваjа влада je заузела код Немаца за српски народ. Краjем 1941 Године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа jе био створен Српски Добровољачки Корпус (командант — ђенерал Коста Мушицки). СДК je имао око 5 хиљада људи и током целог рата је верно сарађивао са Русим Корпусом. Велики српски родољуб Димитриj Љотић je казао да главни непријатељ српства у Србиjи су Комунистички Интернационал и Комунистичка Партија Југославије а у миру су усташи и сваки српски патриот мора да боре са комунистима и усташима. СДК је био најпоузданом антикомунистичком српском снагом. После слома Jугославиjе окупатори су створили Уред за одбрану интереса руских емиграната. Ђенерал Скородумов jе био глава београдског Уреда. После почетка советско — немачког рата (22.06.1941) сва руска емиграциjа се поделила на два логора. Jедна половина емиграната jе мислила да они мораjу да помагаjу СССР-у да победи неприjатеља. Друга половина jе сматрала да бели Руси мора да постаjу ратовати против бољшевика у Вермахту (Немачка Војска). Глава другог одељења (Европа) РОВС-а ђенерал фон Лампе je казао у своjоj наредби да би сваки руски воjник или официр мора да реши за себе учествуjе или не учествуjе у рату. До 22 jуна комунисти су сарађивали са немцама (око 10 комуниста су радили у београдском гестапу (политичка полициjа)). После — комунисти су «кренули» «устанак». Њиховим поглавником је био бивши аустро-угарски подофицир Иосип Броз (његов надимак je Тито). Он je био старешина главног одбора Комунистичке Партије Југославие. Њихови одреди су носили назив «Народно- Ослободичка Армија Југославије» Али су били и други борци са окупаторима коjи су почели ратовати jош у априлу — четници пуковника (с 1942 године ђенерала) Дражи-Драгољуба Михајловића. После слома Југословенске Краљевске Војске Михајловић са некими официрима не иду у заробљеништво а су одлазе у Западну Србиjу у Планину Равна Гора (близу Ваљева). Они су добили назив Равногорски Четници (официални назив је био «Југословенско Војско у Отаџбине»). Хтели су да у Jугославиjи je била монархиja. Ратовали су и са немцама и са комунистама. У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руских емиграната (били су убиењи око 250. Руса). Почетком jула комунисти су стварали «Ужичку републику». Ђенерал Скородумов окренуо се код немаца. Он jе молио да би било допуштено Русим стварање руских воjних одреда за одбрану од комуниста. Руски одреди морали бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Гитлеру. Такође командовање je захтевало да после стварања Корпуса он мора бити отпреман на Источни фронт. Али оваj захтев немци нису извршили. Спочетка немачка власт (начелник штаба команданта окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана настала je наредба из Берлина об забране све националне воjничке формирања у Србиjи. Скородумов je био затворен због инициативи. Командант Корпуса je постао руски ђенерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачке Војске ђенерала Дењикина) Назив «Руски Корпус» je био промењен на назив «Руска Одбрану Групу» (с 1942. — Руски Одбрани Корпус, с 1944 — Руски Корпус). Тако je у муках био стваран Руски Корпус.

Ратна делатност Руског Корпуса je имала три периода:

  1. Јесен 1941 — пролеће 1944 када бели Руси су одбранили одређени реjони у Србије и у Источне Босне.
  2. Пролеће — Јесен 1944 Период активне борбе Корпуса са цервенима партизанима Тита (»НОАЈ») чиjа крупна воjна спајања су упала из Босне у Србију.
  3. Јесен 1944 — средина маja 1945 Активне фронтове борбе са «НОАЈ», Советском Армијом и Бугарском Војском.

Формирање Корпуса се збивало у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 човека) je био састављен у септембру — октобру 1941 године. Морам да кажем да пук je био у рускоj униформи. А у новембру пук je ратовао са комунистичкима партизанима близу Лознице. После слома «Ужичке републике» пук je остаjо у Западноj Србиjи браниje српско становништво и саобраћајне путеве немачке војске. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додан 65-ому корпусу Вермахта (командант — ђенерал Фељбер). Током jeсени и зими 1941 године је био стварен други пук. Први и други пукови су били попуњени из Руса који су живели у Србији и Хрватскoj. У јануару 1942 године први и други пукови су одвратли налет црвених из Босне близу града Зворник. Почетком пролећа 1942 године су почели да стижу руски емигрантски добровољци из Бугарске. Они су допунили трећи пук. 3. пук током друге половине 1942 године и прве половине 1944 године je одбранио железничку пругу Ваљево — Косовска — Митровица. Када поток руских емигрантских добровољаца je престао (друга половина 1943 године), командант Корпуса jе замолио команданта немачких снага у Србији да допушта скупљање добровољаца у окупираним саветским земљама (Јужна Урајина, Бесарабија, Буковина). Ови добровољци су саставили четрти и пети пукова. Такође Руски Корпус jе добио 300 саветих воjнозаробљеника. Почетком 1943 године први пук пуковника Рогожина je ратовао са комунистима у Источноj Босни. Морам да кажем да такође Руски Корпус за време свог ратног пута је бранио и српско становништво. Све 1942 године први пук je спасао спске избеглице из Босне коjи су трчали од терора усташа преко Дрине. На Косову припадници Корпуса су одбранили Срба и српске верске вредности од Шиптара коjи су хтели да поруше српски цркве и протераjу српско становништво. 1944. године Руски Корпус je достизао наjвише броjности и у исто време његова организација je била следећа. Штаб Корпуса je имао 4 отделењa (оперативњо, за снабдевање, извидничко, ађутантово), 7 служба (интенданску, здраствену, ветеринарску, за везу, аутомобилску, за противоваздушну одбрану и командантску), отделни батаљон «Београд» (чете: стражарску, транспортну, за снобдевање и резервну), отделну чету за везу и отделну ветеринарску чету. Корпус се састоjао од 5 пукова. Сваки пук je имао три батаљона (сваки батаљон je имао три пешадиjске чете (свака чета je имала 3 вода а сваки вод je имао 3 отделениja) и тежки митраљезки вод), артитилеришки, противотенкови, саперни, коњане водове и вод везе. Такође први и четврте пукови су имали и отделне музичке воде. Броjни састав првог пука je био 2211 човека. Остали пукови су имали по 2183 човека. Такође Корпус је имао два мање војне болнице са руским лекарима и болничарима. Код штаба Корпуса je постоjao немачки штаб везе а при сваком пуку и батаљону су били немачки официри везе. Немачки штаб везе je организирао «Раздео породичних новчаних помоћи». Оваj раздео je задржао део плате припадника и распоређивао примине новце оскудницам породицам воjника и официра. За све време ратног пута у Руском Корпусу су било 17090 човека. 1941-1945 године 1132 човека су пропали. Укупни губитки Корпуса (пропаднима, заробљенима и раненима) краjeм рата су достизали 11506 човека. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у аугусту — септембару 1944 године и уништење немачке групе воjске «Jужна Украjина» су нагно изменили положаj на Балканима. Фронт се испоставне изненадано близу граница бивше Jугославиjе. Немачко командовање и његова војска нису били спремењи. Пододељци Корпуса заjeдно са отделними немачкими jeдницама су одбиjали изненадни jуриши советске армиjе, црвених партизана Тита и њихових нових савезника — бугара. У исто време (септембар — октобар) из Београда су били евакуирани све породице припадницка Корпуса и такође сви руски емигранти који су хтели да одлазе. У октобру четврти пук и део трећег су били опседани у Чачаку и током седам недеља су уздржавали офанзив црвених. Само 21 новембра пукови су се изланули из окружња и су отишли у страну Сараjева. У исто време jeдиници првог и другог пукова су покривали одступање прве брдо-егерске дивизиje. Често руске jeднице су прелазили у контраофанзиве. Близу сеља Jaкубовац (Северо Источна Босна) у средини новембра први и трећи батаљони 3 пука су уништили 169 гардеjски пук Црвене Воjске. Током октобра 1944 — почетком априла 1945 године су прво чували а затим и одбранили превоз преко реке Саве у Брчко (граница Босне и Славониjе). У Брчко основне немачке jeднице групе воjске «Е» (с почетка 1945 године «Србиjа») су се превозиле када одступале из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децембаром 1944 године Корпус је предузео офанзив према партизана и одбио босански град Травник које је био задржаван током jедне недеље. Крајем 1945 године командант корпуса ђенерал Штејфон је имао састанак са ђененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главни Командант Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да он спреман за предаjу Корпуса у састав Н.С. О.О.Н.Р. Током свеj пролећи 1945 године Корпус je ратовао у Босни. Корпус je понео тежке губитке (на пример: у аугусту 1944 године у трећем батаљону трећег пука су било 882 човека а већ почетком децембара — 21 човека) 30 априла 1945 године у Загребу je умрео ђенерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je стао командант Корпуса. Краjeм априла остатке Корпуса су били сведени у три пука али без довољног броja човека у четама. Капитулациja Немачке je застала Корпус у Словениjи. Црвени су предложили Рогожину капитулирати али он је одговоријо да никад не капитулира пред советима и партизанима. Корпус je капитулирао пред Енглизима. У оваjо време Корпус je имао само око 3500 човека. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су становали до 1951 године, када су преселели у Савезне Америчке Државе. Они нису били давани СССР-у ма да црвени су покушавали да добиjаjу њих. У Келенбергу je био створен «Савез Припадника Руског Корпуса» који постоји и у наше време. «С.П. Р.К.» штампа часопис «Наши Вести». Судба Руског Корпуса je одjеки Грађанског рата. Бели Руси су ишли у немачку воjску само из-за политичких мотива. Хтеле су да боре за слободу Русиjе од црвених. Мислили су да комунистичка власт je више опасна него нацистка.

А. Писаревски

Языки

Рассылка

Подпишитесь на нашу рассылку!