Vojnik.org — Национальное Возрождение России
Vojnik.org — Национальное Возрождение России


Хук Справа

Пиано-бар

Русская Демография

Русский Образ

R-RADIO.ORG - Правое радио

Русский Донбасс

[нет]

Свети мученик старац Вукашин из Клепаца (Јасеновац 1943)

Православни Србин из хереговачког села Клепаца, ко је се налази па источној оба ли Неретве (паспрам Чапнне), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почегка 16. века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан — Вукан — Вук. Треба да је рођен крајем 19. века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, оп се вратио у своје село, али су хрватске усташе — римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.

Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клаље своје православие сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне «Живио Павелић», па како он ништа није одговарао него је само мирио и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: «Ради ти, дијете, свој посао!» Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.

Мучеиикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу и.ене 780-годишњице).

Сведочење злочинца …

Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

— Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.

— И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашии из села Клеиаца код Чаиљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне — «живио поглавник Павелић!», или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.

Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче — «живио Павелић», или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: «Живио Павелић!», или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне «живио Павелић» и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:

— Ради ти, дијете, свој посао!…

Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: «Ради ти, дијете, свој посао!…» И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: «Ради ти, дијете, свој посао!»

И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујући хладноћу зимске вечерн. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.

др Недо Зец
(Према тсксту у књизи: «Нови саештеномученици и мучитељи Православне цркве просјевши у православном српском народу». Изд. «Светигора», Цетиње, 2000 стр. 35-43, и стр. 59-63)

Языки

Рассылка

Подпишитесь на нашу рассылку!